Osnivanje AEGEE-a u Novom Sadu - preko trnja do zvezda: Prvi koraci

„Inicijalni broj članova AEGEE-Novog Sada nije baš jasan, mislim da nas je bilo između 10 i 15. Uglavnom moj krug prijatelja i njihovi prijatelji koji su bili zainteresovani. U početku smo se sastajali u prostorijama Avijatičarskog kluba u Železničkoj. Broj članova je polako rastao, reklamom od usta do usta, sve dok se AEGEE nije ozvaničio i počeo da postoji kao normalna, registrovana studentska organizacija.”

Ovako započinje priču Livia Jakovljević, jedna od osoba najzaslužnijih za osnivanje AEGEE-a u Novom Sadu.

Livia danas živi u Holandiji, a tvrdi da je upravo AEGEE zaslužan za to što je ovu zemlju izabrala za svoj dom. Sa njom smo razgovarali o osnivanju AEGEE-a u Novom Sadu, preprekama na koje su osnivači nailazili, mladima i omladinskom organizovanju te davne 1995. godine.

Kako ste saznali za organizaciju AEGEE i kako ste došli na ideju o osnivanju AEGEE-a u Novom Sadu te davne 1995. godine? Koliko ste članova inicijalno imali?

U martu 1995. godine sam otišla na svoj prvi studentski „event”, koji je bio u Holandiji, u gradu Ajndhoven. To je bio, tada među evropskim studentima dobro poznat, „European Week Eindhoven”, koji organizuju studenti Univerziteta u Ajndhovenu i na kojem se skupi oko 450 studenata iz cele Evrope. To je za mene bio stvarno doživljaj, ali da ne skrećem sa teme… To nije bio AEGEE događaj, ali su članovi AEGEE-Ajndhovena bili aktivni i na ovom „eventu”, naročito tokom večernjeg programa, žurki i zabava, što pruža idealnu priliku za „networking”.

Kad smo stigli u Ajndhoven, kao što to obično biva, vrlo brzo smo se našli i upoznali sa ostalim studentima sa Balkana. Bilo je među njima i članova AEGEE-Zagreba, preko kojih smo upoznali njihove drugare iz AEGEE-Ajndhovena. I tokom tog druženja drugari iz Ajndhovena su ubrzo videli šansu za proširenje svoje organizacije i u našim državama koje još nisu imale antenu. Koleginica iz Beograda i ja smo pristale, tj. bilo nam je drago i zadovoljstvo da se angažujemo i donesemo AEGEE u svoje gradove, Novi Sad i Beograd. Iako, moram reći, malo sam se i pribojavala da li će to nama uspeti.

Prvi korak je bio da neko od članova postojećih AEGEE antena dođe i poseti buduće antene. Kako sam kasnije saznala, to je bio prilično ozbiljan zadatak, jer je Evropa u to vreme bila podozriva prema istočnom delu bivše Jugoslavije. Posetila su nas dva aktivna člana AEGEE-Ajndhovena, koje smo inicijalno upoznali tokom „European Week”-a i koji su kasnije postali prijatelji koje smo češće viđali. Doputovali su u Novi Sad, tu ostali nekoliko dana, upoznali se sa nekoliko mojih prijatelja koji su entuzijastično prihvatili ideju i angažovali se zajedno sa mnom u osnivanju AEGEE antene u Novom Sadu. Proveli smo ih po gradu, pokazali znamenitosti, izašli u klubove koji su tad bili aktuelni i ostavili dobar utisak. Posle smo produžili za Beograd i tamo takođe odradili taj deo posla. Nakon ove posete smo pozvane u Budimpeštu, na prvi „Presidents’ Meeting”, da potpišemo pristup organizaciji AEGEE.

Inicijalni broj članova AEGEE-Novog Sada nije baš jasan, mislim da nas je bilo između 10 i 15. Uglavnom moj krug prijatelja i njihovi prijatelji koji su bili zainteresovani. U početku smo se sastajali u prostorijama Avijatičarskog kluba u Železničkoj. Broj članova je polako rastao, reklamom od usta do usta, sve dok se AEGEE nije ozvaničio i počeo da postoji kao normalna, registrovana studentska organizacija.

Kako je uopšte izgledalo omladinsko organizovanje tada? Koliko je klima bila pogodna za mlade?

Omladinsko organizovanje nije baš bilo na nekom nivou, a međunarodnog organizovanja gotovo da nije ni bilo. Bilo je mogućnosti razmene studenata, npr. preko IAESTE-a, ali putovanje je za mlade u to vreme bilo gotovo nedostupno. Pored toga, Srbija je imala prilično loš imidž u Evropi. Ja se lično nisam baš nešto puno ni interesovala za neko organizovanje, imala sam svoj krug prijatelja i poprilično teške studije. Ova prilika se nekako slučajno našla na mom putu i ja sam je prigrlila znajući da u Novom Sadu ima studenata i budućih generacija, kojima bi ova organizacija dobro došla. Puno mi je značilo što se našlo nekoliko prijatelja koji su bili zaista zainteresovani i spremni da se angažuju i pomognu oko organizacije. Naročito bih izdvojila doprinos Jasne Bogdanović, koja je uz pomoć svog oca Slavka, koji je pravnik i kome se svidela ideja ovakve međunarodne organizacije, iznela registraciju AEGEE-Novog Sada uprkos svim birokratskim poteškoćama i sumnjičavom stavu zvaničnih institucija prema jednoj evropskoj organizaciji.

A kakva je klima bila, teško je opisati; ratovi na području naše bivše zemlje još nisu bili završeni, sankcije su ostavile traga, a ekonomska situacija je bila izuzetno loša, za sve zemlje Zapadne Evrope je trebala viza. Teško je bilo izdvojiti sredstva da se negde otputuje, a birokratija oko vize je bila druga velika prepreka. A kao što sam već pomenula, ni Evropa nas baš nije gledala sa velikim simpatijama. Svedočila sam i učestvovala u imejl konverzacijama sa članovima AEGEE-a koji su se zalagali da nam se onemogući pristup. Ali srećom bilo je dovoljno ljudi otvorenog uma.

Evo jedno malo ličnije pitanje. Šta je za Vas tada značio AEGEE?

Ideja da u tom vremenu, sredinom devedesetih, imamo pristup i članstvo u jednoj evropskoj studentskoj organizaciji, koja odiše karakterom ujedinjene Evrope uz poštovanje karaktera svih članica, dok su na Balkanu duvali sasvim drugačiji vetrovi, bila je sama po sebi velika stvar. I baš zbog tog karaktera nije svima imponovala. Ja lično nisam baš zainteresovana za politiku i čitanje vesti i stalne analize događaja, što je tad kod nas bilo na svakodnevnom meniju. Meni je ta svežina evropskih studenata prijala. Neki od tih evropskih AEGEE-ovaca su se trudili da razumeju dešavanja na Balkanu, čak sa mnogo interesovanja i impresivnog faktualnog znanja, ali u suštini to je za njih bilo proučavanje i diskutovanje o nečemu što se dešava negde daleko od njih.

Meni je AEGEE omogućio nekoliko lepih iskustava, druženje sa studentima iz raznih zemalja Evrope, nekoliko značajnih prijateljstava, i stavio me je u situaciju aktivne dnevne konverzacije putem imejla na engleskom jeziku, što je takođe kod mene izazvalo, u neku ruku, promenu u pogledu na svet, otvorilo mi je vidike i izvan granica zemlje u kojoj sam živela. Moja poznanstva, odlasci i kontakti iz AEGEE-a su takođe umnogome uticali da po završetku studija izaberem Holandiju za zemlju u kojoj ću živeti.

Da li su postojali podrška i razumevanje za Vaše aktivnosti od strane institucija i društva?

Nisu, nisu čak ni kod brojnih studenata. U Srbiji mnogi ljudi gledaju stvari kroz politiku, što nije baš uvek neophodno, ali svako ima pravo na svoje mišljenje. Što se institucija tiče, moram reći da sam, s obzirom na svoju apolitičnost i nedostatak interesovanja i talenta za ophođenje sa institucijama, ovaj deo rado prepustila gorepomenutoj prijateljici Jasni Bogdanović. Ona bi vam mogla ispričati kako je izgledao trnoviti put do ozvaničenja AEGEE-Novog Sada.